Zahvaljući savremenoj dijagnostici danas, bolesti velikih krvnih sudova relativno lako prepoznajemo i dosta uspešno lečimo. Međutim, pravi izazov u medicini leži u dijagnostici i lečenju bolesti malih krvnih sudova, naročito mozga, čiji je promer manji od <500 μm.

I iako je ovo prvenstveno polje rada neurologa i psihijatara, i uloga kardiologa mogu biti od velikog značaja u ranom prepoznavanju prvih simptoma oboljenja i identifikaciji faktora rizika.

Zašto? Zato što je zdravlje mozga u direktnoj vezi sa zdravljem srca i krvnih sudova koji mozgu obezbeđuju adekvatan dotok kiseonika i nutritivnih elemenata.

Poznato je naime da su najznačajni faktori rizika za nastanak bolesti malih krvnih sudova mozga zapravo najčešća stanja od kojih boluju naši pacijenti: povišene vrednosti krvnog pritiska, šećerna bolest, povišene masnoće u krvi, poremećaji srčanog ritma, koronarna bolest. Kada postavimo dijagnozu ovih oboljenja uvek moramo težiti njihovoj korekciji uz istovremeno prepoznavanje ranih simptoma i znakova bolesti malih krvnih sudova mozga. Kako? Tako što ćemo obratiti pažnju na simptome koji se najčešće javljaju, a koje relativno lako možemo prepoznati:

• zaboravljanje, poremećaj pažnje i mentalna usporenost
• depresivno raspoloženje, promene u kvalitetu sna, iznenadna agresivnost, ljutnja ili plačljivost
• blago usporen hod i osećaj nestabilnosti
• urgencija mokrenja

Sve ove simptome možemo primetiti pažljivim posmatranjem i razgovorom sa pacijentom. Pacijent će se požaliti da ne pije baš redovno terapiju jer mu je teško da zapamti kada pije koji lek. Takođe će za kratko vreme postaviti isto pitanje više puta. Teže će pronalaziti prave reči da objasni ono što želi. Požaliće se na primer i da teže koristi kućne uređaje, ima problem sa upamćivanjem spiska za kupovinu ili sa vođenjem finansija i snalaženjem u saobraćaju.

Takođe, već dok nam prilaze, kod ovih pacijenata možemo primetiti promene u hodu: hodaju oprezno, pomalo nesigurno, sitnim koracima koji kao da su zalepljeni za pod. Često nose štap sa obrazloženjem da imaju blage bolove u kostima. Držanje pacijenta takođe može biti narušeno, pa može doći i do pada, posebno pri naglim pokretima npr. okretanju ili prilikom ustajanja u toku noći, što predstavlja veliku opasnost zbog mogućih povreda.

Urgencija mokrenja nije retka kod ovih pacijenata, ali nažalost najčešće ostaje neprepoznata ili pogrešno prepoznata, naročito kod starijih osoba muškog pola zbog udruženosti sa promenama na nivou prostate.

Iako će navedene simptome lekar lako prepoznati, ono što otežava postavljanje dijagnoze je to što se oni ne moraju javiti istovremeno, ali i to što ih većina pacijenata smatra normalnim, očekivanim promenama u toku starenja, pa se na njih neće ni poažaliti sve dok oni ne počnu u značajnoj meri da narušavaju kvalitet njihovog života.

Kada primetimo navedene simptome, pacijentima uvek uz redovnu farmakološku terapiju, treba da savetujemo umerenu fizičku aktivnost, smanjenje pušenja, umerenu upotrebu alkohola, bavljenje aktivnostima koje podstiču mentalnu vitalnost (čitanje, rešavanje ukrštenih reči) i primenu neuroprotektivne terapije.

Nuroprotektivna terapija ima za cilj da uspori kognitivno propadanje, spreči nastanak prvog ili ponovljenog moždanog udara i očuva funkcionalnu nezavisnost pacijenta. Jedan od lekova iz ove grupe jeste vinpocetin, koji svojim pozitivnim cerebrovaskularnim, antiinflamatornim i antioksidativnim dejstvom ostvaruje neuroprotekciju i za razliku od većine lekova iz ove grupe nije kontraindikovan za primenu kod starijih pacijenata koji najčešće već koriste antihipertenzivnu, antikoagulantnu ili antiagregacionu terapiju.

autor: dr Marina Vasić Prelić, Specijalista interne medicine, kardiolog. Euromedi